
Запазете ситуацију, беше куде Стојну на кафе и бидна време да си иду и појдемо си заедно заш она на работу требаше да иде. А мужа ву Стојчета оставимо га дома самога. И идемо с'с Стојну к'д у едн момент ми текна дека мобилан сам га забравила куде њума дома.(у тој време Сименс Ц25 беше телефооон). Пошто она се брзаше за на работу мораше ја да се врату сама у њојну куќу.
Улазам и врата отворени и .... и гледам га ја такој Стојчета како ву дава парке на женску, а она па се ценка, па малко, ву па много ву. Боже бре! Ст'мни ми се, неможеше да поверују. Па Стојче е човек на место, миран, скроман, ужива авторитет, има куќу, стан, брак, деца ... Свак д'н на Стојну ву поклонуе скупи ситнице, а деца па како злато ги чува ... Па и Стојна топ е бре, згодна, убава ... Изгледав савршено. К'д биле млади знам дека Стојче инсистираја на брак, значи он бија повише затрескан у њума.
Свакакви мисле ми пролетева низ главу, душа ме заболе, како мене да ме вара, а не Стојну. Постоја такој па си се врати, они не ме ни запазива, а и ја нејќеше да ги прекидам у "бизнис договори".
Не, не, не, НЕ сам ништо кажала на никога, нееее толко време пројде и деца пораснава и све, ама некако имам фобију од брак, којзнае ов'ј мој как'в ќе биде како муж(ш)?
Поздрав, Пепелашка.
hehe bravo bravo tekst ti e top
i mene nesto slicno mi se ima deseno
heh a so se odnasa do muza ti.....e mala losi momci nalaziv se svuda hahaha