
Епа ја се вози и тој ичера. Качи се и успеја некако да седну с’с помош на мои снаодливи вештине, неприметно гурање и брзину на извлачање. Појде автобус и сви почнава да се држив кој куде стигне за раме, за ноге за половину имаше и двоица што стоесва и се држесва за моју главу, пошто нема рукохвати у автобус па да не паднев људи, нема смисла. Имаше и млади што намерно се гурасва, ама нема везе. Стигнамо на прво станицу отворива се врата и ја конечно зема ваздух. Т'мн мислеше дека сга ќе се намали број у автобус оно још толко улегнава, изгледа шпиц сам га погодила. И такој док едни искачав едни улазав проваѓа една тетка и траассс к'д ме е млатнала у фацу с’с ташњу, директ онакој уз пролаз, додуше извини ми се, пто е право право е. Викам нема друго чаре ке стану и ја, божем од културу ја од зор, викам ву на тетку “седнете“, к'д од тамо незнам од куде изникна едно дете и си седна на место, мани што седна па почна и да си ги клати ноге. И такој док стоју гледам чиста класика, шофер вози, а над њега до ретровизор залепени голи плавуше у различни позе и такој. Mислу си, некои работе никад не се мењав.
Поздрав, Кумановка!
Categories:
Кумановка,
Кумановска работа