Девет сат од сабајле, подочњаци како на булдога пред парење (женка нормално), маица стара с’с натпис cool, флизура испреплетено гнездо, црвени папучке – иду у продавницу да купу леб. Чекам ред да плату к’д гледам улаза едн постар човек и прашуе гу продавачку дали ву треба замрзивач од 410 литра пошто он га продаваја. Ја си викам да му кажу да га однесе у црвен крст па такој ќе можев кумановци да си чував месо у њега, па нели што и такој сви купуев по 300 гр. Вадив се божем имав холестерол, а плус тој нема да плаќав струју.
Искачам од продавницу и влечу ги ноге како после некој земјотрес, још с’нита пошто ичер си легна порано около 5. Гледам карши мене с‘с авто проваѓа дечко што сакам да ми биде дечко, сигурно за на работу. Викам само да не ме види овакву како хорор филм и праву се дека не га виду. Среќа он си продужи.
Дојде дома среди се и отиде на работу к’д тамо колешка вика: Амори видеја те твој тип од сабајле носила си леб, он се брзаја и немогаја да застане. Поздрави те пуно.
Зини земјо, г’лтниме.
Поздрав, Кумановка.

Categories:

Leave a Reply